Toplota u rukama

„Kosi“ atelje se trenutno nalazi u centru grada, u starinski uređenom, ali sređenom stanu. Tamo slikam i držim časove crtanja i slikanja. Prostor je živ, diše i lepo je biti u njemu. Topao je.

Međutim, to nije uvek bio slučaj. Grejanje radnog prostora je tema o kojoj bi svaki mladi umetnik verovatno mogao da ispriča nešto zanimljivo.

Sećam se svog prvog zvaničnog ateljea u koji sam ušao u toku završne, master godine akademskih studija. Nalazio se u zgradi u okviru kolektiva Kvaka 22, čiji sam bio član.

Cela zgrada je bila napuštena sa improvizovanom infrastrukturom, kojoj smo mi, ekipa mladih ljudi, ponovo udahnuli život.

Ta moja pravougaona soba imala je jedan red malih starinskih prozora sa duplim oknima i nikakvom izolacijom. Grejao sam je na portabilnu plinsku peć. Bilo je toplo jedino dok i ako je radila peć, i toplota se jako brzo izvlačila iz sobe. Osećao se miris plina pa je trebalo luftirati, i često kad bih tamo ostajao da prespavam, u nemarnoj podsvesti čuo bih glas nekog od odgovornijih starijih ljudi kako me opominje da se od tih isparenja može umreti. Na svu sreću, užasno loša izolacija je značila i dobru provetrenost čak i sa zatvorenim prozorima, tako da je sve bilo u redu.

 Slikati ili stvarati u hladnjikavoj sobi definitivno nije strano većini mladih umetnika/studenata. To je specifičan osećaj. Nosiš džemper preko duksa, kapu, obavezno toplu obuću i super ti je, samo je malo hladan nos i prsti na rukama.

Moj drugi atelje je bio u jednoj praznoj kući u Zvezdarskoj šumi. Imao sam peć na drva i samo dok se prostorija zagreje bilo je potrebno pola sata truda i čekanja, ali imalo je svoju čar. Svaki od tih prostora nosi sa sobom lepe uspomene i serije radova koje je iznedrio. Studio u Kvaki je doneo razne radove u metalu, a u šumi sam slikao prevashodno minijature, kao i razne slike na pločicama.

Posle tih iskustava, počeo je sa radom “Kosi” atelje – moj studio za pripreme. To je već druga priča, tada mora da je toplo.  Preselio sam se u Čumić, prostor koji je imao svoje termodinamičke specifičnosti, potom u Hadži Melentijevu, i na kraju sam stigao ovde, u Stevana Sremca.

Kada dođe toplije vreme, taj osećaj slikanja i sedenja u prohladnim sobama sa kolegama, modelima i prijateljima se zaboravi, ali slike koje sam naslikao me često vrate u te momente.

Pogotovo kada model na slici nosi kapu.